Окупљање 

Планови за поход на европски трон прављени су на Маракани од средине 80-их година. Звезда је у претходне две деценије остваривала солидне европске резултате састављајући тим од играча из своје омладинске школе, уз повремено довођење младих талентованих фудбалера из малих клубова, углавном у Србији. Тандем Џајић-Цветковић решио је да крене другим путем, да довођењем најбољих играча на домаћем тржишту створи екипу која би одмах могла да се такмичи на континенталном нивоу, а за неколико сезона и буде кандидат за европске трофеје.

Први корак у новом смеру догодио се у лето 1986. године, када су из загребачког Динама доведени Бора Цветковић и Миливој Брачун, а из нишког Радничког највећи таленат југословенског фудбала Драган Стојковић. Већ годину дана касније Пиксијевим путем кренуо је Драгиша Бинић, који ће са Цветковићем чинити најбржи напад у Европи, а Динамо је остао и без трећег, најнадаренијег играча - Роберта Просинечког. До лета 1988. године у црвено-бели дрес обучени су и најквалитетнији преостали играчи у лиги Дејан Савићевић и Дарко Панчев. Уз мало дораде екипа је била спремна за највише домете.

Иако су се сваке године мењали тренери, Звезда је успевала да одржи стил игре базиран на брзим нападачима и врхунски квалитетним везним играчима, а мало је недостајало да већ у првом покушају буде избачен најјачи европски клуб те епохе Милан. У тој сезони (1988/1989) наш тим је изгубио титулу у дуелу са Војводином (што ће касније такође имати велики значај), па је други покушај европског похода био посвећен Купу УЕФА. Шести децембар 1989. године један је од кључних дана на путу Звезде ка Барију и Токију - тог дана је бриљантна Шекуларчева екипа у Келну доживела тежак пораз и испала у трећој рунди Купа УЕФА, научивши тежим путем кључну лекцију такмичарског фудбала.

Коцкице су наставиле да се слажу - Миле Белодедић је провео целу годину у клубу, на тренингу усавршавајући играче, али је тек у пролеће 1990. могао да заигра за тим. У лето 1990. Шекуларца мења Љупко Петровић, управо човек који је годину дана раније однео титулу из Звездиних руку у Нови Сад. Петровић је у претходној сезони тренирао Рад и сарађивао са Звездиним јуниором Владом Југовићем, талентом потпуно новог профила за српске услове и човеком који ће померити границе тркачких могућности.

Клуб је озбиљно ослабљен одласком капитена Стојковића, који је те године био један од несумњиво најбољих светских играча, што је потврдио и на Мондијалу у Италији. Пикси је са Маракане отишао у Марсеј, не слутећи да ће дојучерашње другове видети следећег маја. Иако је изгубила капитена, Звезда је остала изузетно снажна, попуњена добро на свакој позицији.

Сцена је тако постављена. Звезда је глатко освојила претпоследњу титулу шампиона комплетне Југославије, и дошло је време да се пажљиво састављена екипа докаже на највишој сцени. Оправдања више није могло да буде, чак и да политичка ситуација није пред Петровића и играче постављала цајтнот, свака пропуштена година носила је могућност да још неки од кључних играча напусти клуб у великом трансферу.

 

Јесен 

Историјске околности ишле су на руку Звезди - шампион најјаче европске лиге те сезоне био је релативно просечни Наполи, а првак Енглеске Ливерпул је и даље био под суспензијом због Хејсела, што је групу потенцијалних ривала светске класе свело на браниоца трофеја Милан, мадридски Реал, Бајерн из Минхена и изузетно снажни и амбициозни Олимпик Марсеј. Уз мало среће на жребу Звезда може до полуфинала Купа шампиона, први пут после 20 година, а тамо је све могуће.

Звезда је у то доба била далеко најуспешнији клуб Балкана и целе источне Европе у евро-куповима. Од полуфинала другог Купа Шампиона, када је поражен од Фјорентине, наш клуб је 14 пута дочекивао пролеће у Европи, а шест пута био полуфиналиста у сва три купа. На вечној листи УЕФА стабилно се држала у првих 15, а по броју учешћа у евро-куповима заостајала је само за тандемом Реал Мадрид - Барселона.

Жреб је у првом колу на Звездин пут поставио не нарочито атрактивни швајцарски Грасхопер, предвођен старим знанцем Отмаром Хицфелдом (четири године раније поражен на Маракани са Арауом) и са тада још непознатим Аленом Сутером и Чиријаком Сфорцом. "Скакавци" су шокирали Маракану водећим голом Петера Кецлеа, а Драгиша Бинић, који је током лета враћен у клуб после двогодишњег боравка на Западу, успео је да изједначи. После 1:1 многи навијачи "црвено-белих" уплашили су се новог опроштаја од Европе већ током јесени.

Реванш на стадиону Хардтурм показао је праве могућности екипе Љупка Петровића. Просинечки је отворио серију голова у Лиги шампиона погодивши мрежу ривала два пута, а по један су додали Панчев и Радиновић, па још један Кецлеов погодак никог није потресао.

Друго коло обезбедило је прави спектакл на Маракани, јер у госте је долазио Глазгов Ренџерс, на чијој клупи је седео Волтер Смит. Шкотски шампион желео је 24. октобра добар резултат, али је крцата Маракана подстакла играче нашег клуба на још један сјајан меч у којем су се ређале шансе пред голом Криса Вудса. Већ после неколико минута Браун је дао аутогол, а погодак Роберта Просинечког из слободног ударца удвостручио је предност. Коначних 3:0 за експлозију радости обезбедио је Дарко Панчев.

"Кобра" је поново казнила противника у реваншу на Ајброксу, атрактивним маказицама, после којих је легендарни али МекКоист могао само да изједначи. Једина лоша страна двомеча са шкотским клубом била је повреда коју је доживео капитен Стеван Стојановић, али је Звезда већ тада изборила европско пролеће, па је времена за Дикин опоравак било довољно.

Пролеће

У трећој рунди Звезда, појачана Синишом Михајловићем, плаћеним милион марака, креће на немачку турнеју, а ривал је последњи шампион ДДР-а Динамо Дрезден. Саксонци су реално били далеко најлакши могућ ривал у четвртфиналу, у којем је Марсеј играо са Миланом, Бајерн са Портом, а Реал са Спартаком. На Маракани иста слика као у октобру - противник прегажен и испраћен кући са 3:0, чак је Просинечки поново погодио из слободног ударца, а пресотале голове дали су Бинић и Савићевић.

Меч у Дрездену почео је лоше, пенал за домаћина већ у другом минуту и гол Торстена Гичова. Ипак, разлика у квалитету се брзо осетила, Савићевић и Панчев су преокренули резултат, а група насилних домаћих навијача изазвала је инцидент, због којег је меч прекинут у 78. минуту. УЕФА је утакмицу регистровала резултатом 3:0 у нашу корист, а Звезда се трећи пут у историји домогла полуфинала Купа шампиона.

Пут ка трофеју наставио је да се отвара - Марсеј је елиминисао званичне шампионе из Милана, а Реал Мадрид, који је претходне јесени у мечевима са Оденсеом и Тиролом дао чак 21 гол, срушен је после дебакла у дуелу са Спартаком, а четврти полуфиналиста био је Бајерн, после победе у Порту.

Баварци су у шест мечева остварили пет победа, али ниједан ривал није био ни приближно јак као Црвена звезда. Иако су искуства са Бајерном била веома лоша (два узастопна неуспеха деценију раније) на Маракани је владао оптимизам, а највише га је ширио традиционално уздржани Драган Џајић, који је најавио победу у Минхену.

Погодак Роланда Волфарта само је привремено дао предност Баварцима, а управо ће тај играч прићи врху списка трагичара 14 дана касније. На Олимпијском стадиону иницијативу прузима Звезда. Пред само полувреме Просинечки шаље лопту Бинићу, следе брзи трк и центаршут на задњу стативу, где лопту чека Дарко Панчев - 1:1.

На почетку другог полувремена Ефенберг (који ће на Маракани дуго неутешно плакати док око њега јуре одушевљени навијачи) продаје једну лопту, Панчев идеално послужује Савићевића, који трчи од центра до шеснаестерца, неухватљив за Јиргена Колера и Ауман је немоћан - 1:2. Незапамћених петнаест хиљада Звездиних навијача на северној трибини минхенског стадиона је у делиријуму.

А то је био тек почетак. Четрнаест дана касније све је функционисало у првом полувремену - Михајловић је из слободног ударца надмудрио Аумана и Звезда је стекла два гола предности. Агонија почиње када је Аугенталеров слободни ударац прошао Стојановићу кроз руке и ноге. Ноге су се одједном одсекле, а пет минута касније Манфред Бендер погађа за 1:2. Бајерн је изједначио резултат, али није мислио да стане. У последњих пола сата шансе се ређају пред оба гола, а Звездина судбина виси о концу - још један примљени гол и за пролазак нашем тиму би требала два поготка.

Срећа тада у потпуности стаје на страну Звезде: стрелац из првог меча Волфарт погађа стативу, а лопта се одбија између два одлично постављена Бајернова играча. А онда, за историју: Југовић вуче лопту по дијагонали, размењује пасове са Панчевом, Просинечки пролази по левој страни, враћа Михајловићу, на центаршут трапаво стартује Аугенталер, Панчев збуњује Аумана и - небо се отворило, стадион је експлодирао...

Бари

Тада креће операција Бари. Љупко Петровић води екипу у Италију недељу дана пре финала да се у миру и тишини спреми за окршај са марсејским Олимпиком. Звезда је до тог тренутка дала 18 голова на осам утакмица, француски првак их је постигао 20, па је стото финале европских такмичења најављивано као нападачки спектакл. Али, са трофејом надомак руке и Петровић и Ремонд Хуталс одлучили су се за дефанзиву.

После 120 минута игре и само неколико прилика на обе стране одлука је донета извођењем пенала. Просинечки је погодио мрежу Олмете ударцем десно полувисоко, а већ у првој серији Стојановић скоком удесно брани ударац Мануела Амороса. Испоставиће се да је то одлучило. Погађају редом Бинић (исто као Просинечки), Бернар Казони (одмерено, у десну малу мрежу), Белодедић (по земљи, у сâм доњи леви угао), Папен (исти правац, мало више и снажније него Белодедић), Михајловић (доле десно, пошто је ископао приличну количину земље) и Мозер (елегантно у десни угао).

Прилику за тријумф има Дарко Панчев - освајач Златне копачке гађао је близу средини гола, али је ударио снажну и ухватио Олмету у раскораку, довољно за највећу радост у историји клуба. Двадесет хиљада навијача на стадиону Свети Никола и милиони широм Србије и света добило је најлепши поклон.

Као шампион континента Црвена звезда играла је у Суперкупу Европе и Тојота Интерконтиненталном купу. Тојота куп се већ деценијама игра на неутралном терену у Јапану, али у то време европски Суперкуп играо се у два меча. Међутим, због рата који је већ почео у Хрватској са Манчестер Јунајтедом је играна само једна утакмица, 19. новембра на Олд Трафорду. Иако је Звезда у потпуности надиграла старе спортске пријатеље и победнике Купа купова, иако је Дејан Савићевић блистао на "Театру снова", једини гол дао је Брајан МекКлер.

Прилику да годину оконча другим међународним трофејом Звезда је потражила у Токију, где јој је ривал чилеански Коло Коло, шампион Јужне Америке. На клупи екипе из Сантјага је Мирко Јозић, под чијим руководством је Југославија била омладински првак света, а Просинечки најбољи на планети у свом узрасту. Али Роби је, баш као и Стојановић, Маровић, Шабанаџовић и Бинић, напустио екипу одмах по освајању титиуле првака Европе. Прилику да се прослави добио је најмлађи првотимац нашег клуба Владимир Југовић. Његова два поготка и бриљантна игра на целом терену донели су му награду у виду Тојоте, резервисану за најбољег играча утакмице. Трећи гол у великој победи 3:0 дао је Дарко Панчев, а Звезда је од финиша првог дела играла са играчем мање због искључења Савићевића.

Осмог децембра 1991. године Звезда је остварила све што један фудбалски клуб може да оствари: била је шампион Европе и света. Са ове дистанце мало је вероватно да ће иједан клуб са истока Европе то остварити у будућности. Опет, то није деловало вероватно ни десет година пре Барија. Прича о славној години овде није завршена.

У историји европских купова дугој више од шест деценија само два клуба са Истока носила су наслов шампиона континента - румунска Стеауа и наша Црвена звезда. Звездин грб заувек ће остати на шпици програма посвећених Лиги шампиона, али успеси из 1991. само су врх леденог брега састављеног од сјајних резултата многих Звездиних генерација.

Иако је иза нашег клуба петнаест релативно несупешних година у европским оквирима, јер је Звезда последњи пут дочекала пролеће у Европи још 1992. године, место на листи најуспешнијих клубова у историји евро-купова нико нам не може одузети.

У сезону 2007/2008 Црвена звезда је ушла као шеснаести тим на вечној европској листи, непосредно иза кијевског Динама, а испред Селтика и ПСВ Ајндховена. Резултати из текуће сезоне могу нас подићи до петнаестог или спустити до осамнаестог места.

Звезда је осим освајања Купа шампиона и Интерконтиненталног купа 1991. године играла у финалу Купа УЕФА дванаест година раније, пласирала се укупно шест пута у полуфинала европских купова, а петнаест пута стигла међу осам најбољих. Иако не спада у службена такмичења УЕФА, Средњоевропски куп некада је имао велики престиж,а Звезда га је освојила 1968. године.

 

Почетак

Звездина европска прича почела је трећег новембра 1956. године, у малом холандском граду Керкраде, смештеном у покрајини Лимбург, на самој немачкој граници. Први противник, у првој рунди Купа шампиона 1956/1957 био је шампион Холандије Рапид ЈЦ Херлен (касније се у потпуности преселио у Керкраде и променио име у Рода).

Сâм почетак показао је каква будућност очекује наш клуб - после само четири минута Бора Костић је дао први Звездин европски гол, а после много драме и преокрета Антон Рудински је обезбедио победу од 4:3. У реваншу, 11 дана касније, Звезда је победила лако, 2:0, и обезбедила пролазак у следеће коло.

У фебруару је Звезду чекао софијски ЦДНА (данашњи ЦСКА), који је у Београду био на прагу катастрофе, али је извукао 1:3, да би у Софији Звезда доживела први европски пораз од 2:1, недовољан да заустави нашу екипу. Већ у првом покушају Звезда је стигла у полуфинале Купа шампиона.

Трећег априла у Београд је стигао италијански шампион Фјорентина. После жестоке борбе одлука је пала само три минута пре краја, када је Маурилио Прини успео да савлада Кривокућу. У реваншу поново су две екипе биле потпуно равноправне, а голова није било. Тосканци су отишли на финални меч на стадиону Сантјаго Бернабеу. Црвено-бели дрес у два меча носили су Кривокућа, Поповић, Зековић, Митић, Спајић, Тасић, Шекуларац, Топлак, Цокић, Костић, Рудински, Беара и Томић. Њихов успех биће достигнут тек 14 година касније.

Крај педесетих био је доба Звездине доминације у домаћем фудбалу, када је наш клуб у пет сезона освојио четири титуле и два купа. Тако је Звезда нову прилику за доказивање на највишој сцени добила већ исте јесени, поново у Купу шампиона. У првој рунди декласиран је луксембуршки Стад Диделанж (5:0 и 9:1, уз шест голова Боре Костића), а мечеви са шведским ИФК Нурћепином научили су нас да се фудбал игра 90, а у евро-куповима и свих 180 минута.

Први меч одигран у Шведској деловао је мирно до самог финиша, а онда су домаћи фудбалери дали два гола у малом размаку. Звезда је сачувала концентрацију, па је головима Топлака и Костића у последња три минута стигла до изједначења. У Београду Нурћепин је водио током већег дела меча, али су два гола Љубише Спајића у последњих четврт сата обезбедили Звезди четвртфинале.

А тамо су чекале славне Базбијеве бебе, најталентованија генерација у историји британског фудбала, која је процветала истовремено кад и Звезда. У првом мечу, 14. јануара, Звезда је испустила предност и изгубила 2:1, а реванш се играо на стадиону ЈНА 5. фебруара 1958. У једној од најузбудљивијих партија у историји евро-купова два гола Бобија Чарлтона донела су Енглезима предност од 3:0 на полувремену, али су Костић и Тасић вратили наш тим на 3:3 већ у 58. минуту. После пола сата потпуне драме резултат је остао непромењен, а пласман у полуфинале изборио је Манчестер Јунајтед.

Фудбалери две екипе провели су вече у пријатном дружењу, не слутећи шта ће се десити већ следећег дана. При повратку у Енглеску авион са експедицијом Манчестер Јунајтеда срушио се на минхенском аеродрому. Погинула је 21 особа, међу којима и осам првотимаца Манчестер Јунајтеда, укључујући и 22-годишњег Данкана Едвардса, за којег многи стручњаци тврде да је најбољи британски фудбалер икад. Једна од најтежих несрећа у историји светског фудбала заувек је зближила два велика фудбалска клуба.

 

Шездесете

У наредних 12 сезона Звезда је највеће успехе остварила у Купу сајамских градова, у којем се, баш као педесетих у Купу шампиона, у узастопним сезонама пробијала у полуфинале и четвртфинале.

У сезони 1961/1962 наша екипа је преко Базела, Хајбернијана и Еспањола стигла до двомеча са Барселоном. Ако је неколико година раније Бора Костић био главно Звездино оружје (14 голова у две сезоне КЕШ), сада су напачке дужности биле подељене на Мелића (4), Стипића и Маравића (по 3), а у тријумфу над Еспањолом од 5:0 блистали су двоструки стрелац Шекуларац и појачање из Партизана Милан Галић. У полуфиналу је Барса, коју су предводили Шандор Кочиш и Хосе Антонио Салдуа, била прејака за наш тим, победила је и у Београду (2:0) и на свом терену (4:1).

Освета каталонском клубу уследиће осам месеци касније, у другој рунди истог такмичења. Пре тога Звезда је елиминисала бечки Рапид, а у београдском дуелу са "блауграном" је за осам минута од 0:2 преокренула на 3:2. На стадиону Камп Ноу, 19. децембра 1962, голова није било до 86. минута, када је Луис Кубиља погодио Звездину мрежу. Тада гол у гостима није значио ништа, па је за други јануар заказана мајсторица у Ници. Азурна обала била је срећна за нашу екипу, а пенал Боре Костића био је довољан за победу. У четвртфиналу Звезда је играла са Ромом, а после 0:3 на Олимпику, два гола Малешева нису била довољна.

У преосталих седам наступа у том периоду наш тим остварио је неке високе победе (5:0 против Атлетика из Билбаа, 8:0 против Линфилда из Белфаста), водио интересантне борбе (поражен у мајсторици од Ренџерса, испао на гол у гостима од берлинског Фоверца), али никада није отишао даље од другог кола.

Шездесете су најнеуспешнији период у клупској историји пре распада Југославије, како на домаћем тако и на међународном плану. Проблеми су почели још 1958, када се Звезда није пласирала у европска такмичења, јер Куп победника купова још није био покренут, а Европа није гледала Звезду ни у сезонама 1963/1964 и 1967/1968, после седмог и петог места у домаћој лиги.

Нећемо заборавити ни резултате нашег клуба у Митропа (Средњоевропском) купу. То такмичење је пред Другог светског рата имало реноме на нивоу данашње Лиге шампиона, а после обнављања 1956. године одржало је углед у наредних петнаестак сезона. Звезда је учествовала у прва три издања, најпре стигавши до четвртфинала, па до полуфинала, пре него што је 1958. освојила пехар.

Митропа куп се у то доба играо током лета, у паузи између сезона, а 1958. пред Звездом су пали чехословачка Дукла из Пардубица, Локомотива из Софије и београдски Раднички, пре него што је у финалу два пута побеђена имењакиња, Руда Хвезда из чешког места Хеб. Трофеј је освојен без пораза.

У наредних осам година Звезда је само једном играла у Митропа купу, а ни у прве две сезоне по повратку у такмичење није блистала. Међутим, у сезони 1967/1968 (тада је такмичење већ пребачену у регуларну сезону) трофеј ће опет у Београд, у витрине Маракане. На путу су била два мађарска клуба - Диошђер из Мишколца и Ујпешти Дожа, и два ривала из Словачке - Интер Братислава и у финалу Спартак из Трнаве (у то време освојио пет од шест чехословачких титула). На сва четири гостовања Звезда је доживела минималне поразе, код куће је добила све мечеве укупним резултатом 14:2. После освајања другог трофеја Звезда се повукла из Митропа купа и прилику пружила другима, док је такмичење лагано губило на угледу.

 

Седамдесете - рађање европског великана

На самом крају шездесетих на сцену је ступила нова, бриљантна Звездина генерација, сачињена од играча из сопственог подмлатка. Са клупе их је предводио Миљан Миљанић, на терену Драган Џајић. У домаћим такмичењима реалне конкуренције није било (пет трофеја у три године), а 1970. они су коначно сазрели за Европу. На почетку те кампање није све изгледало тако добро. Стари познаник Ујпешт, којег смо победили у Митропа купу, али од кога смо доживели двоструки пораз десет година раније у Купу шампиона, остварио је пред својим навијачима победу од 2:0.

Међутим, блистава црвено-бела сезона почела је 30. септембра у реваншу са Мађарима, у којем је Звезда постигла четири гола. Сјајне партије настављене су у дуелима са румунским Арадом (3:0, 3:1), а у четвртфиналу чекао нас је Карл Цајс из Јене. У Саксонији Звезда је прошла кроз прави пакао у судијској режији - искључени су Џајић и Антонијевић, а голом из измишљеног пенала Карл Цајс је победио 3:2. Реванш на крцатој Маракани ушао је у легенду, а Звезда је збрисала Немце победом 4:0 и изборила се за друго полуфинале у историји. Мечеви са Панатинаикосом ушли су у легенду - 14. априла Новковић, Аћимовић и Јанковић донели су Звезди велику предност, Камарас је смањио, а Остојић поставио коначних 4:1 пред 100.000 људи на Маракани. Реванш у Атини 14 дана касније већ три и по деценије је тема разних теорија. Оно што је извесно је да је Звезда испустила предност, и да су голови Антонијадиса (2) и Камараса одвели ПАО у лондонско финале, где ће изгубити од Ајакса. За Звезду су у оба меча играли Дујковић, Ђорић, Кленковски, Новковић, Богићевић, Павловић, Јанковић, Караси, Филиповић, Аћимовић и Остојић. Џајић и Антонијевић и даље су служили четири меча суспензије из меча у Јени. Неуспех није деморалисао наше фудбалере, који су у наредне три сезоне стизали до трећег кола, обезбедивши два пута пролеће. На путу они су остварили двоструке победе над Валенсијом (1972) и пољским шампионом Сталом из Мјелеца (1973), који је дао основу за трећепласирану репрезентацију на Светском првенству следећег лета.

Ипак, највећи успех Звезда је остварила у дуелима са Ливерпулом. Била је то последња сезона на клупи великог Била Шенклија (творца једне од најчувенијих изјава у историји спорта: "Фудбал није питање живота и смрти. Фудбал је много важнији од тога"), који је тог пролећа тиму донео титулу и Куп УЕФА и желео је да се опрости насловом шампиона Европе. На Маракани Звезда је 23. октобра 1973. победила 2:1, а 14 дана касније Лазаревић и Јанковић су се побринули да и на Енфилду буде остварен исти резултат. Испоставиће се да је то једини пораз Ливерпула пред својим навијачима у Купу шампиона у целом двадесетом веку! У сезони 1974/1975 дошло је време за ново полуфинале, овог пута у Купу победника купова. У прве две рунде звезда је прошла поред солунског ПАОК-а и луксембуршког Авенира, а у четвртфиналу пред нашим играчима био је велики Реал Мадрид. Шестог марта 1975. Звезду је на стадиону Бернабеу дочекао Миљан Миљанић, сада као тренер Реала, као и 125 хиљада домаћих навијача, најбројнија публика коју је наш клуб икад видео. Домаћин је победио 2:0, али то није било довољно у дуелу са Звездом. Тринаест дана касније сто хиљада људи прославило је величанствену победу, остварену головима Џајића и голмана Оље Петровића из пенала. У продужецима голова није било, а са беле тачке наш тим победио је 6:5, последњи гол дао је Јанковић, а Петровић је одбранио пенал Сантиљани.

Следећег месеца у Будимпешти Звезда је поражена од Ференцвароша 2:1, а реванш је ушао у легенду као утакмица са највећом посетом на Маракани. Продатио је 96.070 карата, а процењује се да је на трибинама било и свих 110 хиљада људи, дупло више од данашњег капацитета нашег стадиона. Сви они кући су отишли разочарани, јер је Хеђшијев гол из пенала у 83. минуту донео коначних 2:2 и пласман Ференцвароша у финале.

 

Борусија - прво европско финале

Још једном је почетак био тежак - у Берлину Звезда је од Динама примила три гола за пола сата, брзо узвратила два пута, али је у финишу поклекла и поражена 5:2 голом Брилета у 89. минуту. Лекција је научена, а финиш ће до краја такмичења бити Звездино време. У реваншу су Немци брзо повели и чували предност до 58. минута. Тада је почео преокрет заокружен поготком Шестића за 4:1 у 90. минуту.

Против Спортинга из Хихона Звезда је победила на страни и играла нерешено код куће, а оба гола постигла је у последњих десет минута меча. Трећи ривал био је лондонски Арсенал, који је елиминисан такође резултатима 1:0 и 1:1, а одлучио је гол Савића на Хајберију, три минута пре краја, после једне од најлепших акција у историји клуба.

И први пролећни ривал био је из Енглеске - Вест Бромвич Албион - а промена није било ни у резултатима: рутинских 1:0 и 1:1, Савић у Београду (из слободног ударца) и Шестић у предграђу Бирмингема (лобом) погађали су у последњих пет минута.

Полуфинале води Звезду још једном у Берлин, на другу страну зида, где је чека Херта. Први меч код куће Звезда добија са уобичајених 1:0 (пети гол Дулета Савића у такмичењу), а у Берлину домаћин већ у 18. минуту води 2:0. Ипак, Милош Шестић се побринуо да елиминише и другу берлинску екипу и обезбеди Звезди место у финалу.

А тамо је нашу екипу чекала Борусија из Менхенгладбаха, најтрофејнији немачки тим током 70-их (пет титула), који је од 1973. до 1980. играо пет европских финала. На Маракани је деветог маја Шестић наставио да терорише Немце, али је Јуришићев аутогол дао ривалу психолошку предност пред реванш. Узвратна утакмица играла се у Диселдорфу, где је Италијан Микелоти поклонио Немцима пенал, а Данац Симонсен пресудио Звезди.

Црвено-бели дрес у финалним мечевима носили су Стојановић, Јовановић, Јовин, Муслин (Крмпотић), Милетовић, Јуришић, Петровић, Благојевић, Савић, Шестић (Миловановић), Милосављевић, а са клупе их је предводио Бранко Станковић.

 

Осамдесете - поуке и припрема  

У следеће четири сезоне Звезда је играла у сва три купа и испадала од великана европског фудбала - Бајерна, Интера, Андерлехта и Барселоне. На путу ка тим утакмицама наши играчи играли су два пута по снегу Норвешке, а једном на малтешкој шљаци (јер Хибернијанс није желео да плати за једини травнати терен у земљи).

Трећа рунда Купа УЕФА у сезони 1979/80 донела је велику тугу за Звездине навијаче, који су већ помислили да је велики успех у рукама. Бајерн је у Минхену победио 2:0, али је на Маракани после 60 минута Звезда водила 3:0 (Савић, Петровић, Репчић). Тада се наши фудбалери повлаче и примају два гола за неуспех који ће бити освећен 12 година касније.

Следеће сезоне Звезда је стигла до четвртфинала Купа шампиона, а још један гол Сребренка Репчића дао је нашем тиму одличних 1:1 са Интером на Сан Сиру. У реваншу једини гол постигли су Италијани (Мураро) па је Звезда остала без трећег полуфинала у историји.

Нову прилику наш тим је имао већ следеће године, када је у четвртфиналу ривал био Андерлехт. Белгијанци, предвођени Томиславом Ивићем, славили су у оба меча резултатом 2:1, пре него што су испали од каснијег победника Астон Виле.

Исте јесени на Маракану је стигао најбољи фудбалер на свету у последњој четвртини двадесетог века. Звезда је од Барселоне примила четири гола, а никада ниједан противнички играч није добио овације као Дијего Армандо Марадона после спектакуларног лоба.

Уследиле су две слабе сезоне, обележене испадањем у првим колима. Најпре је од Звезде оба пута боља била Хелас Верона, предвођена Фаном и Елкјером, а затим је Јањанинов шоу у финишу меча са Бенфиком (хет-трик за преокрет од 0:2 у 3:2) био недовољан, јер су у Лисабону примљена два гола у последњих четврт сата.

На средини осамдесетих Звезда је два пута испадала од мадридских тимова, оба пута у првом пролећном колу. Константност нашег клуба на континенталној сцени најбоље потврђује податак да је у девет сезона од 1978. до 1987. чак пет пута успела да презими у Европи.

Наступ у Купу победника купова 1985/1986 обележио је "случај Зјајо", који је утицао на петонедељно одлагање реванша друге рунде са Лингбијем. УЕФА је пресудила у корист Звезде, па је наш тим играо са Атлетиком. После 0:2 у Мадриду (истим резултатом "Јорганџије" су нас победиле и 12 година раније, у четвртфиналу КЕШ) наша екипа је изборила само 1:1, а црвени картон за Милка Ђуровског због ироничног аплауза Србији био је увод у велике промене у играчком кадру.

Годину дана касније Звездин 42. рођендан увеличала је посета најтрофејнијег клуба у историји. По изузетно хладном времену Звезда је блистала и до полувремена водила 3:0. Реал је на крају успео да дође до 4:2 (уз један погођен и један промашен пенал), довољно да у реваншу тријумфом 2:0 освети пораз из 1975. године. Пре тога наш стадион био је сведок још једне освете за седамдесете, када је у првом колу прегажен Панатинаикос 3:0, уз незаборавни гол Мусемића.

 

Велики план

Нова управа већ је спремила петогодишњи план са идејом да наш клуб освоји титулу првака Европе, али у прве три сезоне Звезда није стигла ни до пролећа. Почело је лаганом победом над Тракијом и дебаклом у Брижу, а већ у јесен 1988. Маракана је дочекала нови суперспектакл са неочекиваном репризом.

У другом колу Купа шампиона Звезда је извукла европски Дреам теам тог доба - АЦ Милан. Берлусконијева екипа предвођена холандском тројком Гулит-ван Бастен-Рајкард била је апсолутни фаворит, али је на Сан Сиру Звезда други пут у истој деценији дошла до 1:1. Херој дана био је Драган Стојковић, чији је соло-гол један од најлепших у клупској историји, а одговор Вирдиса стигао је минут касније.

Реванш на Маракани трајао је пуна 24 сата. Деветог новембра Савићевић је донео предност Звезди, али је због магле меч прекинут у 61. минуту. Следећег дана меч је поновљен, ван Бастен и Стојковић дали су голове, па су уследили продужеци и пенали. Са беле тачке погодили су Стојковић и Просинечки, а Савићевићу и Мркели одбранио је Гали. За Миланисте прецизна су била сва четири извођача: Барези, ван Бастен, Евани и Рајкард. "Росонери" ће и те и следеће сезоне бити незаустављиви у Европи, а после њих на ред ће доћи Звезда.

Ипак, до тада требало је одиграти Куп УЕФА 1989/1990, а такмичење је као и десет година раније отворено тријумфом над Галатасарајем. Уследила је дупла победа над Жалгирисом, да би 22. новембра два гола Дејана Савићевића донела Звезди велику предност над Келном. Четрнаест дана касније Звезда је рутински контролисала игру сат времена, затим је Фалко Гец успео да врати свој тим у игру са два поготка, Просинечки промашује стопостотну шансу у 90. минуту, а у следећем минуту Франк Орденевиц шаље "Јарчеве" у четвртфинале. Нову прилику Звезда ће добити следеће јесени, али ће тог пута умети да је искористи.

После освојене титуле у Барију Звезда је морала да трофеј брани ван своје земље, због рата у бившој Југославији. УЕФА је те године променила формат и уместо купа покренула Лигу шампиона, у којој је учествовало осам најбољих на континенту. На путу до групе Звезда је у Сегедину и на страни победила Портадаун и Аполон Лимасол, а за противнике у групи добила је Сампдорију, Андерлехт и Панатинаикос.

Почело је поразом 0:2 на Марасију, првим после 17 мечева (пета најдужа серија без пораза у елитном европском такмичењу), после чега је Андерлехт побеђен у Будимпешти, а Панатинаикос на пролеће и у Атини и у Софији. Кључни меч Звезда је играла са Сампдоријом, када је испустила 1:0 и доживела пораз 1:3, чиме је италијански клуб обезбедио место у лондонском финалу. Крај једне ере, у којој је Звезда у 22 године 11 пута дочекала пролеће у Европи и везала 24 сезоне у једном од евро-купова, догодио се у Бриселу, где смо поражени 3:2 у мечу без такмичарског значаја.

Крајем маја Уједињнене нације су увеле санкције нашој земљи, чиме је на три године српски и црногорски фудбал протеран са међународне сцене. Када се врати у Европу Звезда неће бити третирана како заслужује.

 

Повратак у Европу

Током сезоне 1994/1995 УЕФА и ФИФА примили су наше фудбалере натраг, али док је репрезентација наставила тамо где је стала у пролеће 1992. године, клубовима су обрисани сви резултати и третирани су као почетници у европској конкуренцији. Тако је Звезда, шампион Европе из 1991, учесник групе 1992. и осмине финала 1990. године (све те три сезоне су се рачунале при одређивању носилаца у лето 1995. године) постављена на дно листе и уместо места у Лиги шампиона (као шампион СРЈ за 1995. годину) премештена у Куп УЕФА. Та одлука имаће дугорочно катастрофалне последице по наш тим - уместо да ужива у плодовима сопственог дугогодишњег рада и преко лакших ривала долази до групне фазе Лиге шампиона, он ће већ на старту добијати најтеже ривале, а такмичење ће почињати већ у јулу.

Први меч по повратку Звезда је одиграла 8. августа 1995. са швајцарским Ксамаксом. Шездесет хиљада људи дошло је да поздрави нову генерацију која је упркос свим проблемима имала велике амбиције, али је после низа промашаја казна стигла у 87. минуту у виду Витловог гола. У реваншу погодака није било, па се сезона за Звезду завршила у августу, што се није догодило никад пре и никад касније.

Ако је прва европска сезона донела шок, друга доноси обећање. Уместо Љупка на клупи је био Владимир Петровић, а предводници нове генерације били су тинејџери Дејан Станковић и Перица Огњеновић. Звезда је кроз два ремија избацила Хартс, а после минималног пораза у Кајзерслаутерну уследило је блиставо вече окончано са три гола за наш тим у продужетку. Награда за победу од 4:0 била је дуел са Барселоном, четврти пут у историји. Барса је те године била најјачи тим изван Лиге шампиона, што је потврдила освајањем Купа купова. Ипак, Звезда се није предала, водила је у обе утакмице (завршене 1:3 и 1:1), а атмосфера на Маракани последњег дана октобра 1996. била је вероватно најбоља у последњих 15 година, украшена предивном кореографијом са панорамом Београда на западној трибини.

Следеће сезоне Звезда се мучила са Хелсинкијем и Екереном и на крају заглавила у блату жестоког пљуска који је почео паралелно са утакмицом. Слично неуспешно Звезда је у Европи играла два лета касније, када је тешко прошла Нефчи из Бакуа, а затим испала од Монпељеа.

Између те две сезоне виђен је сасвим пристојан низ у Купу УЕФА, где је мрежа нејаког Колхетија из Грузије напуњена са 11 лопти, пре него што су елиминисани респектабилни ривали Ротор Волгоград и Мец, а непрелазна препрека за Звезду био је Лионски Олимпик, који је искористио двоструке стандарде УЕФА и изнудио да уместо у Београду гостује у Букурешту.

 

Нови век и нови успеси

После пет година Звезда је 2000. освојила титулу и изборила се за први наступ у реформисаним квалификацијама за Лигу шампиона, у којима је после победа над КИ Клаксвиком и Торпедом из Кутаисија играла са кијевским Динамом. Испоставиће се да је то била најбоља прилика у првих пет покушаја да се домогнемо елитног такмичења - у Кијеву је било 0:0, у Београду је Звезда водила 11 минута, али је гол у гостима Валентина Бјалкевича пресудио. Звезда се преселила у Куп УЕФА, где је са успехом надиграла Лестер Сити (иако је реванш игран у Бечу), а затим се добро носила са Селтом, док се није испоставило да су процедуралном грешком у састав убачена два играча који немају право наступа у Вигу.

Уследио је нови покушај у Лиги шампиона, победа над Омонијом, па 0:0 и 0:3 са Бајером из Леверкузена, каснијим финалистом. У Купу УЕФА Звезда је доживела тежак неуспех, јер је у првом колу испала од нејаке екипе ЦСКА Кијев.

Следе поново две сезоне у Купу УЕФА, прва гостовања у Казахстану и Молдавији, победе над Кјевом и Оденсеом, а затим неуспеси у дуелима са њиховим суседима Лациом и Росенборгом. Против Норвежана Звезда је имала сјајну прилику да дочека пролеће - играча више у Трондхајму и меч завршен без голова, али је у Београду једини погодак постигао Братбак.

Нова титула 2004. године и сјајан припремни период подмлађене екипе донели су велике амбиције, а две београдске победе над Јанг Бојсом и ПСВ-ом само су их појачале. Дан пред реванш у Ајндховену повредио се Никола Жигић и Звезда се суочила са озбиљним проблемом. Неискусна екипа лоше је реаговала, ПСВ је реванш добио резултатом 5:0 (најубедљивији пораз у европској историји клуба), што ће оставити дубок траг на целу генерацију. Још увек у шоку наша екипа поражена је у Санкт Петербургу од Зенита 4:0 и опростила се и од Купа УЕФА, а са клупе је и трећи пут отишао Љупко Петровић.

У нови формат Купа УЕФА Звезда је успешно крочила 2005. године - у квалификацијама је декласиран хрватски Интер, у првом колу голом у гостима побеђена Брага, па је Звезда добила групу са Базелом, Трумсеом, Ромом и Стразбуром. Против Швајцараца Звезда је играла без публике, али је повела, играла добро и - изгубила голом три минута пре краја. У Норвешкој очекивала се победа, али је доживљен убедљив пораз. Када је изгледало да наде у пролазак нема наша екипа је убедљиво победила Рому уз бриљантан наступ Николе Жигића, па је у последњем колу победа у Стразбуру гарантовала европско пролеће. У Алзасу је утакмица почела одлично, Звезда је у последњих 10 минута ушла са предношћу од 2:0, али су две велике грешке одбране омогућиле тинејџеру Гамеру да се прослави и десет секунди пре краја меча нанесе тежак ударац нашем клубу.