Шампиони државе 1984.

У најнеизвеснијем послератном шампионату Југославије у сезони 1983/84, чији се епилог није знао до последњег тренутка, Црвена звезда је упркос многим недаћама, херојски прошла прва кроз циљ. Од озбиљне кризе на крају се стигло до тријумфа и укупно 15. титуле првака, захваљујући свим клупским структирама: руководству, стручном штабу, навијачима и нарочито играчима. Био је то најнапорнији и најуспешнији шампионски циклус за црвено-беле.

За три недеље су морали да одиграју седам тешких утакмица. И то не редовних прволигашких или куп сусрета, него седам дерби мечева, у којима се решавало много судбина. И за најбоље припремљену професионалну екипу то би представљало изузетан физички напор и сизифовски нерви терет. За десетковане црвено-беле, лишене током те три недеље помоћи 4-6 стандардних првотимаца (Стојановић, Банковић, Јанковић, Мркела, браћа Бошко и Милко Ђуровски), представљало је то психофизичку тортуру - праву агонију!

Но, у инат свим недаћама, црвено-бели су одолели и заслужено постали шампиони. Јасно, првенство није освојено у последњих пет мајских кола, већ током напорне маратонске борбе у 34 рунде. Његова општа карактеристика је била велика изједначеност тимова, већа него икада, па се тиме може тумачити и минимална жетва бодова шампионске екипе - 44. Друга карактеристика, битна за црвено-беле, била је варљивост форме и два различита лица која су пулени тренера Гојка Зеца испољили.

Током јесени је било доста траљаво, па је на домаћем терену непланирано изгубљено пет бодова од потенцијалних жртава (Осијек, Жељезничар, Приштина). Први део првенства Звезда је завршила тек на шестом месту и од ње су већ тада сви били дигли руке, али су се грдно преварили. Пролећна фаза је донела велики преокрет и једну нову, радикално измењену, Звезду. Била је то хомогена, разиграна, максимално мотивисана и борбена чета, пуна снаге и воље и напослетку веома убојита. Силовит старт је уследио у прва четири пролећна кола, уз фантастичну гол разлику 14:2. Бодови су вредно скупљани и после тријумфа над директним ривалом за трофеј, Жељезничаром на Грбавици (3:1), у 26. колу, Црвена звезда је први пут избила на чело табеле.

Трећу и најтежу фазу је представљао финиш првенства. Требало је тада издржати жестоке јурише свих на лидера, без половине првотимаца, у нон-стоп ритму дерби окршаја, сваког трећег дана. Такву „опсаду" је могла да поднесе само чета физички изузетно спремних играча, челичних живаца и огромне воље. Зато је ова фаза била пре свега борилачка, а њене мегданџије - истински хероји. После прилежног зимског рада, Црвена звезда је имала много спремнији тим од других, а Гојко Зец је одлично укомпоновао тим у формацији 4-4-2, у којој су навални играчи били Милош Шестић и Милко Ђуровски.
Голман Томислав Ивковић је био рекордер по броју одиграних утакмица - све 34. У задњем реду је најсталоженији био диригент одбране Марко Елзнер, а истицао се и „скривени нападач" Бошко Ђуровски, као и Јовица Николић, стрелац осам голова. Капитен Шестић је био незадржив, а добар голгетерски учинак је имао најистуренији нападач Милко Ђуровски. Упркос томе што је претрпела седам пораза, Црвена звезда је херојском борбом стигла до 15. титуле, са по два бода више од Партизана, Жељезничара и Ријеке, пет од Хајдука...

Играчки кадар:
Зоран Банковић 19-3, Цвјетин Благојевић 3, Ранко Ђорђић 14-3, Бошко Ђуровски 23-8, Милко Ђуровски 27-13, Жарко Ђуровић 13, Марко Елзнер 32, Радослав Жугић 1-1, Томислав Ивковић 34-26 примљених голова, Милан Јанковић 16-2, Рајко Јањанин 14, Милан Јовин 21, Иван Јуришић 19, Драгић Комадина 9, Златко Крмпотић 2, Миодраг Кривокапић 4, Драган Милетовић 17, Ђорђе Миловановић 21-3, Горан Милојевић 14, Митар Мркела 20-2, Јовица Николић 22-8, Славко Радовановић 1, Радомир Савић 1, Љубиша Стојановић 15-1, Милош Шестић 29-7, Мирослав Шугар 22.

Тренер:
Гојко Зец

Шампиони државе 1990.

Те, 1990. Црвена звезда је у нашем фудбалу освојила оба домаћа трофеја. Када се све сабере, Звезда је у сезони 1989/90 имала само један промашај: није је било у завршници Купа Уефе, јер је после победе на Маракани против немачког Келна (2:0), поражена у гостима са 3:0, а у реваншу је тренер Драгослав Шекуларац искључен и кажњен од стране УЕФА. Шекуларац је због тога поднео оставку, јер није могао да води тим у Купу шампиона.

- Зар ја нисам казао јесенас да ће овај тим тек на пролеће показати сву своју вредност - причао је Шекуларац.

Тако је и било. Од 14 утакмица у првеснтву, Црвена звезда је добила 11, а само три играла нерешено. Ипак, други део шампионата Црвена звезда није почела славно: у децембру је поражена у Тузли од Слободе са 3:0. То је уједно била и једина утакамица на којој је примила три гола. Али, већ следеће недеље је савладана Војводина са 3:1.

Шекуларчева жеља је током зимске паузе испуњена и члан Црвене звезде је постао Миодраг Белодедић, који је са Стеауом освојио Куп шампиона, а потом ће исти подвиг остварити и у црвено-белом дресу. Тиме је био решен кључни проблем у одбрани, која је стекла самопоуздање, сигурност, чврстину и непробојност. Када се томе дода да је на пролеће Стеван Дика Стојановић изванредно бранио, да су бекови били добри, а Илија Најдоски поуздани партнер Белодедићу, ето одговора на питање како у пролећном делу Звезду нико није могао да победи.

Сем титуле првака, Црвена звезда је у протеклој сезони освојила још неке трофеје, односно признања. Дала је опет највише голова. Не рачунајући победу служебеним резултатом од 3:0 против Динама, постигла је 76 голова, чиме је за један гол поправила свој (и Динамов) рекорд у броју датих голова у лиги са 18 клубова. Центарфор Дарко Панчев је био најбољи стрелац шампионата са 25 погодака.

Црвено-бели су више него било који клуб освојили бодова као домаћини (30) и као гости (20), а доживели су најмање пораза (5). У пролећном делу првенства су освојили убедљиво највише бодова - укупно 27. Драган Стојковић Пикси је проглашен за најбољег играча сезоне, Драгослав Шекуларац за најуспешнијег тренера, Стеван Стојановић је био најбољи голман. Све то показује, колико је Црвена звезда заиста била супериорна у временима пред распада заједничке државе и крвави рат на простору бивше Југославије. Највећим ривалима је далеко одмакла, а Динамо је у првенству заостао 11 бодова, Хајдук 13, Партизан 14...

Играчки кадар:
Иван Аџић 2, Миодраг Белодедић 14-1, Зоран Вујовић 15, Зоран Димитријевић 2, Милош Дризић 12-1, Славољуб Јанковић 2, Владимир Југовић 1, Горан Јурић 21, Драги Канатларовски 29-1, Владан Лукић 25-10, Слободан Маровић 27-2, Звонко Милојевић 4-5 примљених голова, Љубиша Милојевић 8-1, Митар Мркела 23-2, Илија Најдоски 29-1, Зоран Павловић 2, Дарко Панчев 32-25, Роберт Просинечки 31-5, Душко Радиновић 29-2, Дејан Савићевић 25-8, Стеван Стојановић 29-24 примљена гола, Драган Стојковић 30-10, Влада Стошић 25-4, Рефик Шабанаџовић 10.

Тренер:
Драгослав Шекуларац

Шампиони државе 1988.

Још један драгуљ у трофејној ризници. Црвена звезда је била првак Југославије за сезону 1987/88, по 16 пут. Толико успеха у бившој Југославији ниједан клуб није имао. Такмичарски циљ је остварен, а Црвена звезда је у првенству забележила највише победа (17) и најмање пораза (6). Била је најуспешнија у гостима (5 победа) и најефикаснији тим у шампионату са 66 датих голова, чиме је освојен и трофеј листа „Политика“.

Драган Стојковић Пикси, Звездина пета звезда, био је најбољи играч првенства. Постигао је 15 голова и био главни креатор игре црвено-белих. Стојковић је једном наступио и у тиму света на мечу под окриљем ФИФА. Роберт Просинечки је „златна лопта", односно проглашен је за најбољег играча Светског првенства за омладинце у Чилеу 1987, на коме је тријумфовала селекција Југославије.

До првенственог тријумфа пут није био лак. Коначна одлука је пала тек у последњој утакмици. Да се и потврди да нема краја - пре краја. Против Сутјеске у Никшићу било је довољно и 2:2, да се потврди титула испред Партизана, који је првенствену трку завршио с бодом заостатка. Шампионски поход је био и кривудав, пун проблема које је требало савладати у ходу. Црвена звезда је међу играчима имала малобројнији фонд играча. А повреде, суспензије због картона, појединачне играчке недисциплине у клупском раду и односу, не увек доследни критеријуми, што не рећи и нефлексибилност у одређеним ситуацијама првог тренера Велибора Васовића - мењали су присилно и састав тима. Отуда чињеница да је једини Жарко Ђуровић одиграо све 34 утакмице.

Финиш првенства је био пресудан, од утакмице са Вардаром у 30. колу, када су се црвено-бели по броју бодова изједначили са онда још увек водећим Вележом из Мостара. На челну позицију, Црвена звезда је избила већ у следећем колу, победом над Жељезничаром, и до краја га чврсто задржала. Комшијски Рад, на буњишту „грађевинара" на Бањици, у жестокој борби за опстанак је побеђен са 2:0, а голман Бранко Давидовић је на том мечу био несавладив.

На пролећном растанку са београдским навијачима наши играчи су приказали праву рапсодију. Црвено-бели су декласирали Осијек (6:1). Била је то утакмица у којој су играчи дали свој одговор колико могу - да би стаменост својих хтења потврдили на последњој утакмици у Никшићу. У шампионском тиму, поред Стојковића као лидера на терену, истакли су се и: Драгиша Бинић, Борислав Цветковић, Роберт Птросинечки... Велибор Васовић, први наш играч који је подигао пехар купа шампиона, док је играо у Ајаксу, дефинитивно се потврдио и као добар тренер.
На крају, крајњи биланс Црвене звезде: 34 17 11 6 66:39 45

Играчки кадар:
Драгиша Бинић 27-13, Бранко Давидовић 11-12 примљених голова, Жарко Ђуровић 34-5, Славољуб Јанковић 2, Дејан Јоксимовић 17-3, Горан Јурић 23, Драгић Комадина 17-1, Миодраг Кривокапић 30, Златко Крџевић 17, Владан лукић 2-1, Слободан Маровић 30-1, Горан Милојевић 33-3, Митар Мркела 5, Хусреф Мусемић 15-4, Јовица Николић 10, Роберт Просинечки 24-4, Драган Пунишић 11-1, Славко Радовановић 25-5, Стеван Стојановић 23-27 примљених голова, Драган Стојковић 28-15, Борислав Цветковић 31-9, Рефик Шабанаџовић 11.

Тренер:
Велибор Васовић

Шампиони државе 1992.

Црвена звезда је 1992, други пут у својој богатој историји, трећи пут узастопно била државни првак. Тренер екипе био је иксусни Владимир Владица Поповић, који је предводио црвено-беле и приликом убедљивог тријумфа у Токију против јужноамеричког шампиона, чилеанске екипе Коло Коло (3:0), када је Звезда европској круни придодала и светску. Поред Владице Поповића, у стручном штабу су била и велика имена: лекар Бранко Нешовић, кондициони тренер предраг Станојевић, физиотерапеут Мишо Букумировић… Они су успели да одрже висок ниво припремљености сваког појединца. Главни и једини конкурент у борби за титулу је био Партизан, а оба првенствена дербија су завршена без победника (2:2 на ЈНА, 0:0 на Маракани).

Шампионат 1991/92 је почео без клубова из Хрватске и Словеније, које су се осамосталиле, а на крају су такмичење напустили и клубови из Босне и Херцеговине, па Црвена звезда у последњем колу није гостовала Жељезничару у Сарајеву. Међутим, тај меч није имао никакав такмичарски значај, јер је Звезда већ обезбедила укупно 19. титулу шампиона.

Трећи пут узастопно најбољи стрелац првенства је био Дарко Панчев (28 мечева - 25 голова), а у Звездиној златној генерацији у тој сезони су били и асови попут: Дејана Савићевића, Владимира Југовића, Синише Михајловића, Миодрага Белодедића, Илије Најдоског, Душка Радиновића... Добар голгетерски учинак имао је и Владан Лукић (13 утакмица -7 голова).

Била је то последња сезона у којој су учествовали клубови из Босне и Херцеговине (са једним изузетком) и Македоније. Уједно и последња сезона фудбалског првенства СФР Југославије, пошто је од наредне оформљено првенство СР Југославије. Ове републике су 1992. године прогласиле независност, а услед рата у Босни, клубови из ове земље нису завршили сезону. Једино је бањалучки Борац из Републике Српске одиграо читаво првенство. Коначан изглед врха табеле је био овакав:

Црвена звезда 33 23 5 4 5 77:24 50
Партизан 33 21 10 4 2 59:18 46
Војводина 33 19 5 4 9 45:31 42
ОФК Београд 33 19 8 3 6 62:36 41

У насталим мукама због комадања државе и фудбалске лиге, због распламсалог рата на подручју Југославије, која је брзо нестала као заједничка држава свих народа и народности, по природи ствари брзо је нестао и шампионски тим Црвене звезде, претходно досегавши највише висине у историји југословенског фудбала.

Играчки кадар:
Ђорђе Аћимовић 1, Иван Аџић 3, Миодраг Белодедић 24-1, Елвир Болић 11-2, Горан Василијевић 15, Илија Ивић 28-8, Милић Јовановић 3-4 примљена гола, Предраг Јовановић 3, Владимир Југовић 29-4, Александар Кристић 3, Небојша Крупниковић 2, Драгоје Лековић 17-12 примљених голова, Владан Лукић 13-7, Звонко Милојевић 13-8 примљених голова, Синиша Михајловић 24-8, Илија Најдоски 29-2, Саша Недељковић 10, Дарко Панчев 28-25, Душко Радиновић 30-4, Милорад Ратковић 27-4, Душко Савић 5, Дејан Савићевић 32-5, Митко Стојковски 7, Влада Стошић 17-4, Мирослав Тањга 18, Раде Тошић 5, Славиша Чула 8.

Тренер:
Владимир Поповић

Шампиони државе 1991.

Година 1991, уписана је златним словима у историји Црвене звезде! Тада је Звезда тријумфовала у Купу европских шампиона и Интерконтиненталном купу, поставши првак Европе и света, што је највећи успех нашег фудбала икада остварен! Наравно, Црвена звезда је 1991. била и првак Југославије.

- Једна европска титула баш је недостајала Црвеној звезди. Сада, када смо и њу освојили, ваљда су у праву сви који кажу: наш клуб најбољи је у историји југословенског фудбала - казао је тадашњи директор Црвене звезде Драган Џајић.

Црвено-бели су надмоћно и „пре рока" одбранили титулу првака. У својој 32. утакмици у том шампионату - убедљивом победом против Осијека (5:1) - Црвена звезда је четири меча пре краја такмичења обезбедила своју 18. титулу. Османаеста титула значи веома много, јер су у бившој Југославији по броју шампионских круна далеко иза остали: Партизан (11), Хајдук (7), Динамо (4), Војводина (2), Сарајево (2) и Жељезничар (1).

Када је било објављено да је Црвена звезда ангажовала Љупка Петровића за тренера прве екипе, било је оних који су вртели главом: да ли је то прави стручњак за Црвену звезду? Све је, међутим, испало да не може бити боље. Нови тренер не само да се сјајно уклопио у компликовану Звездину средину, већ је врло брзо доказао своје квалитете. Играчи су га прихватили као прворазредног стручњака, што је потврдио и избором најбоље тактике за финални меч Купа шампиона, када је у Барију на пенале савладан француски Олимпик из Марсеја.

Фудбалери Црвене звезде су имали, у ствари, само два слаба резултата током пролећа. Први је пораз на свом стадиону од Пролетера (1:2), док је други био неуспех у финалу домаћег купа против Хајдука на стадиону ЈНА. Пораз од Пролетера у борби за бодове, био је први првенствени на Маракани још од септембра 1987, када је Ријека као гост победила наш тим са 3:2. Дарко Панчев је трећи пут, други пут у дресу Црвене звезде (једном у Вардару), био најбољи стрелац шампионата - 34 гола. Он је уједно као најбољи европски стрелац освојио „Златну копачку", а надамашио је и рекорд Слободана Сантрача, који је у првенству 1972/73 за ОФК Београд постигао 33 гола.

- Рекорди нам нису били превасходни циљеви. Желели смо да сезону завршимо на нивоу најбољег југословенског, али сада и европског клуба. На тај начин, задовољи смо наше навијаче, до којих нам је веома стало - казао је Драган Џајић.

Коначан исход табеле најбоље показује колика је била надмоћ нашег најтрофејнијег клуба почетком деведесетих: Црвена звезда 54, Динамо 44, Партизан 41, Борац (Бањалука), Пролетер 35, Хајдук, Војводина 33...

Играчки кадар:
Ђорђе Аћимовић 1, Иван Аџић 4, Енес Бешић 3, Миодраг Белодедић 34-1, Драгиша Бинић 27-14, Горан Василијевић 7, Александар Илић 1, Владимир Југовић 32-7, Горан Јурић 8, Милић Јовановић 3-5 примљених голова, Дејан Јоксимовић 5, Владан Лукић 4-1, Слободан Маровић 27-1, Љубиша Милојевић 8-1, Митар Мркела 1, Синиша Михајловић 14-1, Ивица Момчиловић 13, Илија Најдоски 32-2, Дарко Панчев 32-34, Роберт Просинечки 29-12, Душко радиновић 30, Милорад Ратковић 1, Душко Савић 1, Дејан Савићевић 25-8, Стеван Стојановић 33-30 примљених голова, Влада Стошић 35-4, Раде Тошић 11, Славиша Чула 2, Рефик Шабанаџовић 26.

Тренер:
Љупко Петровић

Шампиони државе 1995.

Ђурђевдан, 6. маја 1995, заувек ће остати у срцима Звездаша. Тада је у јубиларном 100. дербију, после преокрета на Маракани, савладан Партизан са 2:1. Стрелци за велику победу, у самом финишу утакмице, били су Дарко Ковачевић из пенала и Митко Стојковски, јунак дербија, коме је то био једини погодак у шампионату, али злата вредан! Амбијент за памћење, на Маракани 80.000 гледалаца, а на крцатом северу свечарска атмосфера, уз неизбежне бакље и на крају велико шампионско славље. Сезона је завршена на фантастичан начин – освајањем „дупле круне“!

На лето 1994, после једне посне сезоне, у клуб се вратио Љупко Петровић. Неколико играча је дошло, неколико отишло, али је створен потпуно нови тим. Почетак није био охрабрујући, јер је у првом колу на Карабурми претрпљен пораз од ОФК Београда (1:2), па су црвено-беле моноги, преурањено, већ тада отписали. Затим су уследила два нерешена резултата у два дербија - Војводина (2:2), Партизан (1:1). Међутим, потом су исти ривали савладали, Војводина у Новом Саду са 3:0, уз Звездину фантастичну партију, Партизан са 3:2 и наш клуб је избио на чело табеле.

Међутим, са првим местом су уследила и два неочекивана пораза... Следећи дерби на стадиону Партизана је завршен без победника (2:2), али одлука пада у 100. дербију на Маракани. Црвена звезда је освојила 20 титулу, а у осам дербија против Партизана и Војводине није осетила горчину пораза, уз по четири победе и ремија.

Звездин нови и млади тим је заиста био најбољи, што се види и по томе да су црвено-бели постигли највише, а примили најмање голова. Додуше, јесењи део шампионата је припао Војводини, која је имала два бода више, али је на крају табела изгледала овако: Црвена звезда (42), Партизан (38), Војводина (37)... Најбољи стрелци Црвене звезде са по 24 гола су били Дарко Ковачевић и Небојша Крупниковић.

- Знао сам још за својих играчких дана у Осијеку ко је и шта је Црвена звезда. Као тренер новосадске Војводине и београдског Рада, упознао сам Звезду изблиза, као господственог ривала. Признајем, био сам, после Барија и Токија, скептик у погледу стварање нове Звезде. Међутим, за крако време је створен велики тим, као и велики играчи. То може само Црвена звезда! У оним тешким, најтежим временима под санкцијама, сачувала је свој фантастични ниво. Верујте, дан радости у Барију је само један у животу, али дуплу круну четири године касније сам доживео као најсрећнији човек Звездине непролазне величине - рекао је Љупко Петровић.

Играчки кадар:
Иван Аџић 33-6, Срђан Бајчетић 14-1, Божидар Бандовић 1, Миодраг Божовић 1, Жарко Драгаш 1, Горан Ђоровић 27, Зоран Ђоровић 3, Братислав Живковић 25-2, Дарко Ковачевић 31-24, Александар Кристић 7, Небојша Крупниковић 30-24, Дарко Љубојевић 1, Винко Мариновић 2, Зоран Машић 6-4, Звонко Милојевић 31-22 примљена гола, Раде Мојовић 1, Перица Огњеновић 3, Марко Перовић 33-7, Дејан Петковић 36-8, Дарко Пиваљевић 7-2, Никола Радмановић 24, Зоран Ризнић 7-2, Ненад Сакић 29, Милан Симеуновић 4-7 примљених голова, Дејан Станковић 7, Јован, Станковић 13, Предраг Станковић 13-2, Дејан Стефановић 30-9, Горан Стојиљковић 17-7, Митко Стојковски 28-1.

Тренер:
Љупко Петровић

Шампиони државе 2001.

Киша је окупала Београд тог 21. јуна, када је Црвена звезда освојила 22. шампионску „звездицу“. Упркос невремену, на Маракани је било лепо, а Делије су, като то само они могу, на спектакуларан начин прославиле још један успех нашег најтрофејнијег клуба. Већ од првог кола почео је Звездин шампионски пут, а на челној позицији Звезда није била само пoсле неколико кола, када је средином шампионата била на другом месту. Шампионска круна је осигурана у претпоследњем колу, победом у гостима у Железнику, док је уједно главни ривал Партизан играо нерешено против Хајдука у Кули.

У последњој, 34. рунди, Црвена звезда је угостила Милиционар, а шампионски тим је дошло да поздрави чак 25.000 навијача црвено-белих. На нашем највећем стадиону су дошле и Делије из Бенковца, Книна, Котора, Аранђеловца, Земуна, београдских насеља Коњанирка, Звездаре... Звезда је победила убедљиво са 4:1, а стрелац четвртог гола за црвено-беле Саша Зорић, након гола из пенала у 80. минуту, испунио је обећање дато пре утакмице и полио се пуном кофом воде, што је била увертира за велико славље, када је судија Душан Мракић означио крај меча. На крају је Црвена звезда сакупила 88 бодова, два више од Партизана, док су остали клубови имали велики бодовни заостатак.

- Сви који се роде морају и да оду. Постоји само нешто што се родило и никада неће отићи - Црвена звезда - рекао је Звездин генерални директор Владимир Цветковић.

Синиша Ђорђевић, навијач из Каравукова, прешао је бициклом 170 километара, да би присуствовао незаборавном ватромету на „северу" Маракане и прослави титуле.

- Ово може само Звезда, и пешке бих дошао на овакав спектакл - рекао је Ђорђевић.

Црвена звезда је са тренером Славољубом Муслином одбранила титулу, а највише утакмица, по 33, одиграли су Горан Буњевчевић и голман Александар Коцић. Најбољи стрелац Звезде у првенству са 23 гола Михајло Пјановић је казао:

- Заслужено смо освојили титулу, али заслужили су је и наши навијачи. Бодрили су нас целе сезоне која је имала успоне и падове. Али, сви заједно били смо најбољи када је било најважније.

Играчки кадар:
Миленко Аћимовић 28-14, Срђан Бајчетић 13-2, Бранко Бошковић 32-9, Горан Буњевчевић 33, Миливоје Витакић 20, Иван Вукомановић 13, Блаже Георгиоски 2, Стево Глоговац 24-3, Иван Гвозденовић 31-3, Горан Друлић 23-16, Петар Ђенић 3, Саша Зорић 22-1, Дејан Илић 26-2, Бранко Јелић 14-6, Александар Коцић 33-19 примљених голова, Ненад Лалатовић 24-4, Лео Леринц 28-4, Јован Маркоски 5, Марјан Марковић 29-1, Владимир Матијашевић 9, Владислав Мирковић 9-3, Дејан Пешић 1-1, Михајло Пјановић 29-23, Драган Стевановић 10-2.

Тренер:

Шампиони државе 2000.

На измаку прошлог века, у сезони 1999/2000, Црвена звезда је освојила 21. титулу државног првака. Екипа тренера Славољуба Муслина је супериорно завршила сезону, пошто је на домаћој сцени узела и други трофеј – пехар Купа СР Југославије. Дакле, после пет година, на Маракану је поново стигла „дупла круна“.

Генерација коју је предводио капитен Горан Буњевчевић, остварила је велики успех и прави подвиг. Титула је прослављена у фантастичном амбијенту. Одавно, ваљда још од 1991. и историјског тријумфа у Купу европских шампиона у Барију, на Маракани није било таквог весеља. Навијачи су у великом броју после утакмице са Сартидом ушли на терен како би нову шампионску круну прославили заједно са играчима. Буњевчевић, Леринц, Пјановић, Дудић и остали са терена су изнети на раменима. Пострали су хероји Црвене звезде!

- Сада више не морам да играм. Доживео сам оно што мало који играч доживи у каријери. Ово сам гледао само на филмовима - није тада крио велико одушевљење Лео Леринц.

У том првенству, Партизан и остали ривали нису имали шансе против супериорне Црвене звезде, која је већ коло пре краја обезбедила титулу шампиона. У 40 одиграних првенствених утакмица, Црвена звезда је забележила 33 победе, 6 нерешених исхода и само један пораз, у јесењем делу од Партизана. На пролеће Звездаши су победили све ривале у фантастичној серији, а једино су посустали против Земуна и то на својој Маракани. Али, после тог кикса, црвено-бели се нису деморалисали, већ су напротив још више појачали гас и остварили 17 узастопних победа...

Пре почетка првенства на Маракани су планирали да освоје титулу која се жељно чекала. Није, ипак, све кренуло како је замишљено. После четвртог кола је дошло до смене тренера, а уместо Милољуба Остојића кормило је преузео Славољуб Муслин. На крају јесењег дела, Црвена звезда је имала шест бодова мање од водећег Обилића, а четири од Партизана. Али, главни клупски руководиоци Драган Џајић и Владимир Цветковић, заједно са тренером Муслином, из дана у дан су дизали морал екипи, знали су тачно шта треба да се уради, а предност Обилића и Партизана је почела полако да се топи... У 32. колу, црвено-бели су после победе против Чукаричког преузели лидерску позицију и до краја су остали први на табели.

Крај првенства Црвена звезда је завршила са 105 бодова и први је клуб који је у историји свих домаћих шампионата освојио троцифрени број бодова. Одлична је била и Звездина одбрана, а мрежа нашег клуба се у просеку тресла 0,46 пута по утакмици, чиме је надмашен учинак одбране Партизана (0,54) из сезоне 1991/92.

Играчки кадар:
Миленко Аћимовић 21-4, Срђан Бајчетић 23-1, Никослав Бјеговић 12, Бранко Бошковић 31-9, Горан Буњевчевић 40-7, Миливоје Витакић 19, Иван Вукомановић 23, Блаже Георгиоски 25-3, Стево Глоговац 24, Јован Гојковић 30-7, Иван Гвозденовић 34-2, Иван Дудић 38, Горан Друлић 6-1, Дејан Илић 32-2, Бранко Јелић 18-7, Александар Коцић 39-18 примљених голова, Ненад Лалатовић 14, Лео Леринц 25-2, Марјан Марковић 8-2, Драган Мићић 7, Ненад Миљковић 3-1, Владислав Мирковић 14-3, Миодраг Пантелић 19-6, Дејан Пешић 1-1, Михајло Пјановић 27-22, Драган Стевановић 15-6, Бобан Стојановић 7, Далибор Шкорић 2.

Тренер:
Славољуб Муслин

Шампиони државе 2006.

Три кола пре краја првенства Србије и Црне Горе у сезони 20006/07, добили смо шампиона – Црвену звезду. Головима Душана Ђокића (35. и 79. минут), црвено-бели су савладали ОФК Београд (2:0) и освојили 24. титулу првака. Звезда је имала 9 бодова више од Партизана, од којег је имала бољи скор у међусобним мечевима, тако да је већ тада теоретски обезбедила прво место. Партизан није успео да победи на гостовању Будућности у Банатском Двору, где је тешком муком једва остао непоражен (1:1).

Претходно у 126. „вечитом дербију" на стадиону Партизана није било голова, па је Царвена звезда шест кола пре краја шампионата задржала велику предност од седам бодова разлике, колико је остало и до краја (Црвена звезда 78, Партизан 71). У том дербију, на клупи „вечитих" су били странци: Италијан Валтер Зенга је успешно водио Звезду ка шампионској титулу, док се Немац Јирген Ребер није добро снашао у Партизану. Меч у Хумској је завршен без победника и голова, али је Зенга тијумфално напустио стадион Партизана. Зато црвено-бели нису много жалили што нису искористили неколико одличних прилика, јер им је напослетку припао слађи бод.

На величанственој прослави титуле, тренер Валтер Зенга је громогласно поздрављен аплаузом 30.000 навијача на Маракани, на мечу са Војводином. Од играча, који су само за ову прилику променили имиџ (офарбали косу у црвено-бело), највеће овације су добили нападач Никола Жигић, капитен Ненад Ковачевић и дефанзивац Душан Баста. Медаље је делио Томислав Ђорђевић, генерални директор Меридијан банке, а председник ФССЦГ Томислав Караџић је доделио шампионсики пехар. Славље је обележено великим ватрометом и 15. победом на домаћем терену: Црвена звезда - Војводина 3:1.

- Пехар јесте тежак, али ми прија његова тежина. Прошле године са Стеауом није ми се дало да подигнем трофеј, тада су играчи носили дресове са мојим именом што је за мене велика сатисфакција. Остварили смо циљ пред овај меч, а он је гласио да победимо и 15. утакмицу како бисмо првенство завршиили са максималним учинком на домаћем терену. Играчи су свесни да су ушли у историју клуба. Драго ми је што сам успео да им променим менталитет, односно да им усадим у главу да је интерес екипе већи од интереса појединца - блистао је од задовољства Зенга.

Претходно је у клубу дошло до великих промена, а председник је постао Драган Стојковић.

Играчки кадар:
Душан Анђелковић 3-0, Душан Баста 25-0, Зоран Бановић 1-1 примљен гол, Милан Бишевац 20-0, Јагош Вуковић 1-0, Хамину Драман 4-1, Милан Дудић 28-3, Ардијан Ђокај 8-2, Душан Ђокић 9-8, Филип Ђорђевић 1-0, Никола Жигић 23-12, Бошко Јанковић 26-12, Небојша Јоксимовић 18-0, Ненад Ковачевић 25-1, Радован Кривокапић 9-0, Александар Луковић 27-3, Бојан Миладиновић 6-0, Ненад Милијаш 10-4, Дејан Миловановић 23-2, Драган Младеновић 17-3, Драган Мрђа 1-0, Владимир Мудринић 20-0, Марко Пантелић 3-0, Марко Перовић 18-3, Милан Пуровић 24-11, Иван Ранђеловић 9-12 примљених голова, Миланко Рашковић 13-5, Бобан Стојановић 4-0, Владимир Стојковић 21-10 примљених голова, Такајуки Сузуки 6-0, Ненад Томовић 1-0, Никола Трајковић 13-2.

Тренер:
Валтер Зенга

Шампиони државе 2004.

Без мрље, али са много мука, пре свега због повреда кључних играча и пехова у важним утакмицама, Црвена звезда је, ипак, стигла до 23. титуле државниог првака. Звезда је шампион постала у финишу, победом на врућем гостовању у Никшићу против Сутјеске, а нова титула је помпезно прослављена на Маракани на мечу са Војводином. Пехар намењен прваку, капитену Црвене звезде Немањи Видићу је уручио тадашњи председник Фудбалског савеза Србије и Црне Горе Драган Стојковић.

Сезону 2003/04 обележио је најбољи стрелац Лиге - Никола Жигић са 18 голова. Звезда је под стручним вођством тренера Славољуба Муслина, узела своју осму „дуплу круну", јер је тријумфовала и у домаћем купу. Првенство Србије и Црне Горе освојено је са 74 бода, 11 више од другопласираног Партизана, 16 од трећег Железника, 23 од четвртог ОФК Београда...
Испуњена су била оба главна клупска критеријума: стварање квалитетног тима и освајање трофеја. Прво је обезбеђена игра без изненађења у зони одбране и маневарског простора, а потом је реализацаија дошла сама по себи. Вођа тима је био капитен Немања Видић, већ тада изузетан штопер, који ће касније постати и капитен славног енглеског клуба Манчестер јунајтеда, с којим је освојио све могуће трофеје, па и онај најзначајнији - Лигу Шампиона. И када је био повређен, Видић је капитално мотивисао саиграче у црвено-белом дресу.

- На Острву су били изненађени када сам им рекао да је мој сан остварен када сам заиграо у Црвеној звезди. Све остало је само посао - подсетио је Видић.

Горостасни двометраш Никола Жигић је био велико откровење и брзо је постао љубимац публике. Посебно је бриљирао на дебију у јесењем дербију, када је са два гола на Маракани торпедовао Партизан, који је тада био учесник Лиге шампиона. Чувени фудбалски Немац на клупи црно-белих Лотар Матеус је спортски признао да Жигића никако нису могли да зауставе, рекавши у шаљивом тону да би можда могао да га чува једино славни кошаркаш Владе Дивац. Епилог је био овакав: Црвена звезда - Партизан 3:0, а расни голгетер Жигић велики јунак „вечитог дербија".

За још једну „дуплу круну", огромне заслуге су имали председник клуба Драган Џајић и трофејни тренер Славољуб Муслин.

- Две генерације које сам тренирао освојиле су пет од могућих шест трофеја. Црвена звезда је сачувала трофејне навике, сачувала је такође, па и подигла на виши ниво - јединствени навијачки амбијент, прави европски - рекао је Муслин.

Играчки кадар:
Душан Баста 1, Никола Бељић 1, Драган Богавац 10, Јадранко Богичевић 2, Бранко Бошковић 2-1, Немања Видић 20-5, Миливоје Витакић 18, Владимир Дишљенковић 24-9, Иван Дудић 10-1, Милан Дудић 23-3, Бојан Ђорђић 18, Славољуб Ђорђевић 23, Никола Жигић 28-18, Дејан Илић 12, Бошко Јанковић 4, Ненад Ковачевић 7, Радован Кривокапић 27-5, Марјан Марковић 18-1, Бојан Миладиновић 11, Дејан Миловановић 21, Драган Младеновић 24-3, Драган Мрђа 5-3, Марко Муслин 2, Санибал Ораховац 8-2, Марко Пантелић 12-5, Марко Перовић 25-3, Иван Ранђеловић 6-3, Стојановић Ненад 18-7, Шарац Драган 9-1.

Тренер:
Славољуб Муслин

Шампиони државе 2007.

У првом фудбалском првенству самосталне Србије, одиграном у сезони 2006/07 – шампион је постала Црвена звезда. Наш најтрофејнији клуб је до трофеја дошао на стадиону комшијског Партизана, после треће победе коју је тренер Бошко Ђуровски за мање од два месеца забележио над црно-белима. Са 25. по реду шампионском круном, истовремено и првом историјском у шампионату Србије, Црвена звезда је на најлепши начин окончала 130. првенствени „вечити дерби“.